Радећи на „10.000 ствари“ желели смо да истражимо идеје о ауторству, својини и креативном процесу без дефинисаног „ја,“ преиспитујући концепт индивидуалости и личног стила у уметности.  Наше заједништво је тако постало суштински део метода рада на комаду.  Почели смо договором о избору инструмената, оквирном трајању и макро структуром комада, која је била истовремено детаљна, али и отворена за нас обоје да је тумачимо на начин својствен нашим индивидуалним стваралачким процесима.  Обоје смо често сарађивали са другим уметницима – кореографима, визуелним уметницима, песницима – тако да нам је процес заједничког стварања познат. Али оно што чини овај комад јединственим за нас је да није било хијерархије у подели креативног рада или доношењу одлука.  Када бисмо гледали комад као материјализовану уметничку форму, замислили смо га као велико сликарско платно на ком у било ком тренутку обоје можемо да направимо интервенцију, додајући боју било каквом четкицом, на било ком његовом делу, у било ком моменту (у случају музике, на пример радећи на крају комада пре него сто су средина или почетак завршени). Усагласили смо се око граница платна којим располажемо, и све сто бисмо унели у тај оквир било је прихваћено. Остављање простора за другог да нешто дода, или не, довело је до међусобне инспирације идејама и до непрекинутог процеса надоградње који је резултирао у ових „10.000 ствари.“ Такође смо били свесни да це се наши индивидуални музички изрази стопити и идеја о њиховом преласку у нови, посебни језик нам је била узбудљива. Тај нови језик је део суштине комада, дефинисан околностима у којима је комад настајао, његовим карактером, формалним и емотивним садржајем.  Суштински квалитети које смо неговали у процесу стварања „10 000 ствари“ су прихватање, поверење, радозналост, машта, отвореност и радост.
 
Александра Вребалов и Џон Кинг

 
Програмски коментари
 
Галерија фотографија
 
БЛОГ
Игор Каранов – Љубав лепо свира виолину
Бојана Радовановић – Где почиње музика?