Прве генерације школованих композитора српске уметничке музике почетком 20. века, писале су претежно неоромантичарским музичким језиком, уз неговање традиционалних музичких форми. Они су у техничком и уметничком погледу, српску музику приближили европском нивоу. Један од њих, Стеван Христић, школован у Београду и Лајпцигу, изградио је стилски израз и композициони принцип умногоме ослоњен на Бетовенову традицију. У том смислу, добар пример представља Фантазија за виолину и оркестар (1908), један од ауторових првих покушаја на симфонијском пољу. Извешће је Ксенија Милошевић, заменик концертмајстора Београдске филхармоније. Други део концерта отвара Шуманова Манфред увертира, а заокружује несвакидашња композиција Транскрипција Лучана Берија, која за структуру узима фрагмент рукописа недовршене Шубертове Симфоније у Де-дуру. Берио у потпуности оставља нетакнуте оригиналне Шубертове деонице, а на партитури интервенише само у деловима где музика у потпуности недостаје, или је композитор исписао само одређени фрагмент. У деловима у којима уноси интервенције, Берио користи искључиво шубертовске мотиве и цитате из постојеће партитуре, па се стиче утисак потпуно веродостојног приказа композиторовог стила и технике.