Radeći na “10.000 stvari” želeli smo da istražimo ideje o autorstvu, svojini i kreativnom procesu bez definisanog “ja,” preispitujući koncept individualosti i ličnog stila u umetnosti. Naše zajedništvo je tako postalo suštinski deo metoda rada na komadu. Počeli smo dogovorom o izboru instrumenata, okvirnom trajanju i makro strukturom komada, koja je bila istovremeno detalјna, ali i otvorena za nas oboje da je tumačimo na način svojstven našim individualnim stvaralačkim procesima. Oboje smo često sarađivali sa drugim umetnicima – koreografima, vizuelnim umetnicima, pesnicima – tako da nam je proces zajedničkog stvaranja poznat. Ali ono što čini ovaj komad jedinstvenim za nas je da nije bilo hijerarhije u podeli kreativnog rada ili donošenju odluka. Kada bismo gledali komad kao materijalizovanu umetničku formu, zamislili smo ga kao veliko slikarsko platno na kom u bilo kom trenutku oboje možemo da napravimo intervenciju, dodajući boju bilo kakvom četkicom, na bilo kom njegovom delu, u bilo kom momentu (u slučaju muzike, na primer radeći na kraju komada pre nego sto su sredina ili početak završeni). Usaglasili smo se oko granica platna kojim raspolažemo, i sve sto bismo uneli u taj okvir bilo je prihvaćeno. Ostavlјanje prostora za drugog da nešto doda, ili ne, dovelo je do međusobne inspiracije idejama i do neprekinutog procesa nadogradnje koji je rezultirao u ovih “10.000 stvari.” Takođe smo bili svesni da ce se naši individualni muzički izrazi stopiti i ideja o njihovom prelasku u novi, posebni jezik nam je bila uzbudlјiva. Taj novi jezik je deo suštine komada, definisan okolnostima u kojima je komad nastajao, njegovim karakterom, formalnim i emotivnim sadržajem. Suštinski kvaliteti koje smo negovali u procesu stvaranja “10 000 stvari” su prihvatanje, poverenje, radoznalost, mašta, otvorenost i radost.
 
Aleksandra Vrebalov i Džon King

 
Programski komentari
 
Galerija fotografija
 
BLOG
Igor Karanov – Ljubav lepo svira violinu
Bojana Radovanović – Gde počinje muzika?