16/11/16

Музыкальная жизнь №9, 2016, Александар Матусевич
 
Московска филхармонија почела је нову сезону ударнички – читавом серијом захтевних концертних програма. Један од првих изведен је у Концертној дворани „Чајковски“ 6. септембра: Оркестар Београдске филхармоније под управом Данијела Рајскина извео је дела Римског-Корсакова, Хачатурјана и Дворжака.
 
Оркестар основан пре скоро сто година – вероватно најпознатији у бившој Југославији – који је преживео тешка времена на прелазу векова (у вези са трагичним догађајима савремене историје Балкана), поново је „у седлу“: после принудног застоја с краја деведесетих – почетка двехиљадитих, оркестар је успео да се врати у импресивну професионалну форму и да обнови свој реноме једног од најјачих европских музичких ансамбала. „Златном ером“ у историји Београдске филхармоније сматрају се шездесете и седамдесете године прошлог века. Међународна критика сврстала је тада овај ансамбл на пето место у рејтингу најбољих оркестара Европе, он је имао много гостовања (укључујући, наравно, и Совјетски Савез), учествовао на великим међународним фестивалима, с њим су сарађивали чувени диригенти и солисти. По мишљењу многих, „златна времена“ се враћају: данас је оркестар поново натерао европску музичку јавност да говори о њему. У новом веку значајно је проширен репертоар ансамбла, како на ретко извођена дела, тако и на дела савремених аутора, непрекидно се побољшава извођачки ниво чланова оркестра, вешто састављање програма привлачи на њега пажњу све већег броја љубитеља музике.
 
Ово последње је нарочито упечатљиво било демонстрирано на московском концерту. Програм је спојио у себи изузетно популарна дела (Симфонија бр. 9 „Из Новог Света“ Дворжака) и дела која се не изводе тако често („Српска фантазија“ Римског-Корсакова и Виолински концерт Хачатурјана). Читав програм су на ненаметљив начин прожимале словенске теме, док је у исто време, као умесни знак уважавања руској публици представљало извођење једног од најупечатљивијих инструменталних ремек дела совјетске епохе. Словенски призвук музике Римског-Корсакова и Дворжака био је у контрапункту с оријенталним звуком: источна тема је очигледна код класика јерменске музике, али се она могла чути и у сетним балканским „напевима“ фантазије (посебно у првој теми, у којој су још савременици Римског-Корсакова налазили не само српске мелодије, већ и шире – европског Истока): мелос јужних планинских народа (Срба и Јермена), заиста је, по нашем мишљењу, складан и сродан.
 
Изванредна професионална форма оркестра могла се осетити у неколико аспеката. У идеалном балансу између група инструмената, у одсуству техничких недостатака, било каквих грешака, у интелигентном, меком звуку, при чему је звук био упечатљив, емотиван, експресиван, подједнако убедљив како у тихим лаганим фрагментима, тако и у бурним, вртложним, tutti деоницама. За пултом је стајао главни гостујући диригент оркестра Данијел Рајскин, чији је интелигентан али одлучан манир гарантовао прецизност и изражајност извођења – јасни, смирени, истовремено визуелно упечатљив, гвоздена чврстина неопходног темпа, захвљујући чему је, између осталог, постигнута рељефна контрастност извођења, одлична сарадња са солистом у изузетно компликованом Виолинском концерту.
 
Посластица, ако не и сензација програма било је учешће младог српског виолинисте Немање Радуловића, који је био солиста у Хачатурјановом делу. Необичан изглед музичара, који се не уклапа превише у строги академски концерт (бујна црна коврџава коса, уске хеланке и високе чизме на пертлање, голе груди испод уског кратког сакоа), никога не треба да збуњују – музичар је занимљив, завређује пажњу. Данас канони шоу-бизниса све јасније продиру на академску сцену, зато је необична визуелна компонента нешто што се не среће више тако ретко на концертима класичне музике. Али ако се на овоме не задржава пажња, ако се то занемари, немогуће је не чути оно главно: Радуловић није само виртуоз (каквих у данашње високотехнолошко време има не тако мало), већ истанчан музичар, са сопственим индивидуалним стилом. Лаки (не лагани, већ управо лаки), не превише сочан и осећајан, већ боље речено интелигентан и префињен звук, феноменална техника, слободно жонглирање бојама звука, филигранско „исписивање“ најситнијих детаља, чине извођење Радуловића појавом која се памти. Уметник лако остварује хипнотичко дејство на публику, његово префињено, филигранско музицирање пуно је топле, вреле експресије, понекад моћног, готово заглушујућег звучања, дивље енергије. У изузетно сложеном опусу Хачатуријана српски музичар вешто открива суштину импровизације, и публика стиче потпуни осећај да виолиниста рађа звукове „овде и сада“, фантазира на задату тему, слободно води дијалог с опорим оријенталним материјалом који је композитор понудио, што, наравно, сведочи о изузетном таленту.
 
Московска публика бурно је дочекала је музичаре: искреним овацијама није било краја, нико није хтео да напусти салу. Маестро Рајскин је чак морао јавно да призна да више нема припремљених бисева (оркестар је на бис извео два дела српских композитора – плес „Грлица“ Стевана Христића из балета „Охридска легенда“ и војни марш Станислава Биничког „Марш на Дрину“), и тек након тога љубитељи музике „пустили су“ музичаре, након што су претходно од њих добили обећање (које је изговорио диригент) да ће се неизоставно поново вратити у Москву – у најскорије време.

Share on FacebookTweet about this on Twitter